Nastavak priče prema zadatom početku
Bio jednom jedan dečak, kome je bilo užasno dosadno. Sve igračke koje je imao, izgustirao je. Želeo je novu igračku, koju niko nije imao.
Rešio je da krene na dalek put u potrazi za igračkom. Jednog sunčanog prolećnog jutra, dečak je krenuo u potragu. Posle nekog vremena, dečak je naišao na jednu reku. Odjednom, iz reke iskoči velika neman. Dečak se prvo uplaši, ali posle je primetio da neman nema nijedan zub. Neman reče dečaku da će ga preneti na drugu stranu reke. Kada je prešao reku, naišao je na mračnu šumu. Dok je išao kroz šumu, sve vreme je osećao da ga neko posmatra. S vremena na vreme video je zlokobne oči. Jedva je čekao da izađe iz šume, što se uskoro i desilo. Na izlasku iz šume bilo je jedno veoma visoko drvo, a na vrhu drveta kućica. Pored drveta su bile merdevine. Dečak se popeo uz merdevine i ušao u kućicu. Razgledao je kućicu i nasred kućice je video autić. Počeo je da mrmlja sebi u bradu: E moj autiću, baš si sladak. Šteta što ne možeš da me odvedeš u prošlost da vidim kako je ranije Beograd izgledao. Dečak nije imao pojma da sve to priča čarobnom autiću, koji može onog, koji ga je pronašao da odvede u prošlost, negde drugde u sadašnjost ili u budućnost. Odjednom, autić je porastao toliko da je dečak mogao da uđe u njega. On to i učini. Auto onda poče da ga vozi. Kada je izašao iz auta, video je mnogo drugačiji Beograd. Dečak je završio u Jugoslaviji. Ni na jedan način nije mogao da se orijentiše. Bilo mu je žao što je to uopšte tražio od autića. Pošto je autić znao da čita misli opet je porastao. Dečak je brzo ušao u auto misleći da će ga vratiti u sadašnjost, auto je to i učinio. Autić i dečak su se vratili u kaćicu na drvetu. Dečak je obećao sebi da će paziti šta želi.
Rešio je da krene na dalek put u potrazi za igračkom. Jednog sunčanog prolećnog jutra, dečak je krenuo u potragu. Posle nekog vremena, dečak je naišao na jednu reku. Odjednom, iz reke iskoči velika neman. Dečak se prvo uplaši, ali posle je primetio da neman nema nijedan zub. Neman reče dečaku da će ga preneti na drugu stranu reke. Kada je prešao reku, naišao je na mračnu šumu. Dok je išao kroz šumu, sve vreme je osećao da ga neko posmatra. S vremena na vreme video je zlokobne oči. Jedva je čekao da izađe iz šume, što se uskoro i desilo. Na izlasku iz šume bilo je jedno veoma visoko drvo, a na vrhu drveta kućica. Pored drveta su bile merdevine. Dečak se popeo uz merdevine i ušao u kućicu. Razgledao je kućicu i nasred kućice je video autić. Počeo je da mrmlja sebi u bradu: E moj autiću, baš si sladak. Šteta što ne možeš da me odvedeš u prošlost da vidim kako je ranije Beograd izgledao. Dečak nije imao pojma da sve to priča čarobnom autiću, koji može onog, koji ga je pronašao da odvede u prošlost, negde drugde u sadašnjost ili u budućnost. Odjednom, autić je porastao toliko da je dečak mogao da uđe u njega. On to i učini. Auto onda poče da ga vozi. Kada je izašao iz auta, video je mnogo drugačiji Beograd. Dečak je završio u Jugoslaviji. Ni na jedan način nije mogao da se orijentiše. Bilo mu je žao što je to uopšte tražio od autića. Pošto je autić znao da čita misli opet je porastao. Dečak je brzo ušao u auto misleći da će ga vratiti u sadašnjost, auto je to i učinio. Autić i dečak su se vratili u kaćicu na drvetu. Dečak je obećao sebi da će paziti šta želi.
Нема коментара:
Постави коментар